Preuzeto sa online arhive nedeljnika „Pančevac“, 14. januar 2004, autor Dejan Čančarević
Mladi se na Tesli okupljaju u centru naselja koje se oformilo oko trokrakog malog skvera, tj. između kafane „Ljubičevo”, stanice „dvojke”, „rozih zgrada” i samoposluge „Ideja”. Na tom prostoru nalaze se „panjevi”. To su neobično osmišljene kružne betonske tezge za zelenu pijacu, koje su služile svrsi samo nekoliko meseci posle izgradnje. Ispostavilo se da su u tom smislu krajnje nefunkcionalne, jer prodavcima nisu pružale zaštitu od sunca ili kiše, pa su ih u godinama bujanja sivoekonomizacije društva i ličnih dohodaka zamenile klasične tezge postavljene duž trotoara.
Panjevi, Isidorina, Ljubičevo
Tezge su nedavno premeštene na parking ispred zgrade „kifla”, tako da su oslobođeni pijace „panjevi” postali isključivo mesto gde se uveče prvenstveno okupljaju osnovci i tinejdžeri koji još nisu počeli da izlaze u grad. Tu se prvi put „kreće” s devojkama, doživljavaju se prva muvanja ili raskidi, ćaska se ili bleji, a u tamno dvorište poligona „Isidorine” tinejdžeri odlaze radi nešto „zabranjenijih” stvari, tj. prvih poljubaca, prvih cigareta, prvih raskida…
Bivšim učenicima ove škole poznato je da se na tom mestu nekada nalazila „rupa”, koja je služila kao peskana u kompleksu bivše fabrike obuće, a kasnije je u sastavu škole pogodovala za časove fizičkog, tj. igranje fudbala. Međutim, svi koji su školu pohađali tokom osamdesetih, kao pioniri, verovatno će se setiti da je „rupa” za vreme velikog odmora bila mesto rezervisano isključivo za gađanje kamenjem i ostale oblike međurazrednog rivalstva. Osamdesetih je „rupa” zatrpana i na njenom mestu izgrađen je saobraćajni poligon za vežbanje poznavanja saobraćaja kao vizija modernog školskog dvorišta.
Kafanska i bife Tesla prvenstveno se vezuju za „Ljubičevo”, koje se nalazi kod okretnice „dvojke”, gde se u senci lipa još uvek može popiti dobro ohlađeno pivo uz porciju hrckavih girica i uvek komšijski ljubaznu uslugu. U zgradama oko „Ljubičeva” nalazi se i ispostava Pošte tako da ova vrsta komunikacije stanovnika Tesle ne zavisi od centralnih objekata u gradu.
Brižljivo neodržavana idila
Kada se uđe u Teslu dobija se utisak jednog nezavisnog i posebnog u zelenilo ušuškanog sveta starih i novih zgrada, bezbrižne dečurlije i ležernih penzionera, a čak i posle mnogo godina čini se da je prostor ovog naselja isplaniran brižljivo, s ukusnim i dobro izvedenim skladom prirode i urbanog.
Ipak, i ovo naselje kao i sva ostala u gradu zaslužilo je umivanje i generalnu popravku saobraćajnica, trotoara, fasada i prostora za igru, odmor i rekreaciju. U tom smislu, izuzevši prostor najužeg centra Tesle oko samoposluge „Ideja”, svi ostali njeni delovi poseduju univerzalni šmek nehajne zapuštenosti, što je opet i svojevrsno opšte mesto celokupnog našeg prostora i vremena…
Idealno naselje za decu i penzionere
Teslom vlada čudestan mir, i to je čini veoma atraktivnom za život i stanovanje, a naročito za detinjstvo, jer tu i tamo još se u kombinaciji s visokogradnjom, mogu pronaći komšijske baštice s ringlovima, trešanjama i kajsijama, koje klinci i danas vrlo rado posećuju, baš kao i obližnje bašte u naselju Misa. Čini se da je naselje Tesla za detinjstvo idealan kraj jer pruža nebrojene mogućnosti za istraživanje u prirodi i slobodno tumaranje raznih Haklberi Finova i Tomica Sojera, dok je jedina velika opasnost za kretanje i igru mališana nedovoljno osigurana saobraćajna obilaznica sa četiri trake kojom se putnička vozila i šleperi kreću brzinom neprimerenom za blizinu naselja.
S druge strane, Tesla je i naselje koje na proleće i u leto ponekad može da podseti na nekakvo banjsko lečilište kako zbog zelenila, tako i zbog velikog broja penzionera koji slobodno vreme provode na mnogobrojnim klupicama ispred zgrada obično uz tranzistore, kaficu, šetnju ili partiju šaha. Sve to opet doprinosi da imidž ovog naselja zrači idiličnom atmosferom mira, čineći ga pogodnim za stanovanje svih starosnih struktura stanovništva.
Spaljivanje struje i miris hleba
Jedina mana stanovanja na Tesli u vezi je s problemom centralnog grejanja jer je većina zgrada zidana kada su grejni standardi podrazumevali tradicionalnije načine zagrevanja, tako da se većina ljudi na Tesli sada greje električnom energijom, s izuzetkom onih zgrada koje su podignute posle šezdesetih godina. Ova činjenica donekle umanjuje stepen modernosti naselja, ali čini se da je u odnosu na ostale prednosti ovaj nedostatak ipak nužno zlo koje neveliki broj stanovnika Tesle prihvata radi svih ostalih njenih pogodnosti.
Svi teslaši, ali i oni koji su se s Tesle odselili, neće zaboraviti i jednu posebnu njenu poslasticu – Pekaru, koja je pored Fabrike sijalica neka vrsta zaštitnog znaka i kamena međaša ovog naselja. Zahvaljujući njenoj blizini rani jutarnji sati na Tesli mirišu na svež hleb. Svako ko je imao priliku da to doživi sigurno je barem jednom pomislio kako bi bilo sjajno da ceo grad miriše na hleb, a ne na merkaptano-benzeno-amonijačno-etilensku kombinaciju smrtonosnih otrova iz južne zone, čije se opasne posledice u ovom naselju osećaju samo u izuzetnim slučajevima.